Jedne noći čovjek je usnuo san. Sanjao je da hoda obalom mora zajedno s Bogom. Na nebu su se, poput filma, izmjenjivale scene njegova života.
Primijetio je da su uz svaki prizor u pijesku ostajala dva traga – jedni su bili njegovi, a drugi Božji.
Kad je pogledao unatrag, uočio je da u najtežim i najtužnijim trenucima njegova života u pijesku postoji samo jedan trag. Bio je zbunjen i žalostan.
Obratio se Bogu:
„Gospodine, obećao si da ćeš uvijek biti sa mnom. Zašto si me ostavio onda kad mi je bilo najteže?“
Bog mu je blago odgovorio:
„Dijete moje, volim te i nikada te ne bih ostavio. Tamo gdje vidiš samo jedan trag, tada sam te nosio na svojim leđima.“
